EatPannonia meni

Stočarstvo u Vojvodini, a posebno u Banatu ima dugu tradiciju, dok je priroda obezbedila vrednim stočarima sve preduslove za proizvodnju mleka i sira. Veština proizvodnje sira se prenosi sa generacije na generaciju, a na prostorima ovog dela Panonske nizije srećemo različite vrste i tipove sireva. Nadaleko čuveni mokrinski sir (rolovani sir) od kravljeg mleka, banatski kravlji sir u lopti od sirovog mleka, banatski ovčiji sir u salamuri, mošorinski sitni sir od kravljeg mleka, iriški sitni sir od kravljeg mleka i somborski sir u kačici koji nosi oznaku zaštićenog geografskog porekla, samo su deo bogate riznice autentičnih sireva poreklom sa prostora Vojvodine. Umetnost pravljenja kobasica na prostorima Vojvodine datira još od vremena rimskog carstva. Priprema prerađevina od svinjskog mesa: kulena, šunke, slanine, čvaraka, pihtija i danas se praktikuje u velikom broju vojvođanskih porodica. Zahvaljujući dugoj tradiciji i posebnom umeću pripreme prerađevina od mesa, uz izuzetno povoljne prirodne uslove za proizvodnju hrane za životinje i uzgoj životinja, te proces sušenja i zrenja ustanovljen je visok kvaltet proizvoda. Zahvaljujući visokom kvaltetu i specifičnim osobinama ovi proizvodi su vremenom stekli visoku reputaciju i poštovanje od strane potrošača. Sušenje predstavlja najstariji metod konzervisanja hrane. Naša daska sadrži najbolje proizvode koji su u posebno velikoj konkurenciji uspeli da dobiju znak EatPannonia, što znači da su visoko ocenjeni od strane stručnjaka u obasti tehnologije hrane, gastronomije, ali i turizma i ugostiteljstva.

Za šljivu se kaže da je ruža srpskog voćnaka. Istorija šljivarstva u Srbiji je duga i proteže se kroz vekove. Kažu da se nekada kuća gradila na mestu gde šljiva najbolje raste. Na ovim prostorima šljive su gajene u srednjem veku na manastirskim i feudalnim posedima. Tradicionalno plod šljive se u Srbiji koristi za pripremu rakije od šljive (šljivovice) i pekmeza, a samo jedan manji deo šljive se suši. Pored čuvenih kobasica i šunke, slanina postoji od pamtiveka, barena, sušena i dimljena, kako pesma kaže “Slanina za doručak, ručak, večeru, Slanina kada se kukuruzi beru, Slanina dok se kopa njiva…” Seoski čekić predstavlja zalogaj u kome je sadržano vojvođansko bogatsvo voćnaka, obora i pašnjaka.

Dobro je poznato da domaći hleb, tek izvađen iz peći, nikog ne ostavlja ravnodušnim,ali zašto ostati na tom?. Pažljivom pripremom svežih malina uz dodatak šećera i ponekog tajnog satojka (zavisi od domaćice), dobijamo namaz koji možemo da kombinujemo tokom cele godine. Pod uticajem modernih kuhinja poželeli smo da probamo slatko slane zalogaje i nikad zamislili nismo da je kombinacija kozijeg slanog sira sa biljem I domaće slasne maline pun pogodak za prijatno osveženje Ili dobar početak poslovnog sastanka. Kozji sir, oštrog ukusa i mrvljive teksture, ima reputaciju najzdravijeg sira. U kozjem siru se nalaze zdrave masti pa se lakše vari od kravljeg sira, i ima manje kalorija od većine drugih sireva.

Pašteta od guščije džigerice je delikates i predjelo koje se svojevremeno služilo samo na francuskom dvoru ali neretko i na domaćim panonskim trpezama, i to od domaćih gusaka koje su slobodno trčale po dvorištima naših domaćinstava. Danas je teže doći do guščije džigerice, pa ipak ekskluzivni restorani imaju na meniju domaću guščiju paštetu. Smatra se da je ovaj ukusan delikates koristan za zdravlje i smanjuje nivo lošeg holesterola u krvi. Jedno je neosporno - guščija džigerica je stoprocentni delikates koji zaslužuje da bude na našoj trpezi.

Pre nego što smo i mi koji ovo čitamo počeli da uživamo u hrani (ima tome dosta vremena  majke bi nam na kriške hleba mazale čistu svinjsku mast. Preko nje samo malo soli i prstohvat aleve paprike. Leti i dve-tri kriške kako bi mogli duže da ostanemo sa drugarima. Milina...Nije bilo važno u čijem se dvorištu igramo. Kad ogladnimo, tu je lebac, njega ima svaka kuća. Mast se vadila iz ogromih kanti donetih sa sela u vreme svinjokolja. Aleva se dobijala tucanjem u čuturi za žito,od paprika preostalih nakon sezone punjenih paprika. Svakako jedno naše, sa ponosom predstavljeno predjelo ili meze, kako bi nam probudilo sećanje na detinjstvo i nasmešillo brk.

Danas supu od morke služe restorani koji neguju tradiciju pripreme jela vojvođanske ravnice, a česta je i na meniju vojvođanskih salaša. Salaši u Vojvodini, a naročito danas salaši u Bačkoj su poznati po uzgoju morke. Morke su poznate kao misirke ili biserke. To je živina koju odlikuje izražen temperament, iritantan zvuk oglašavanja koji najavljuje dolazak grabljivica i gmizavaca, te su važile u davna vremena za dobre čuvare dvorišta. Morka potiče sa podsaharskog dela afričkog kontinenta gde i danas živi slobodno u prirodi, a kao domaća vrsta proširila se i na evropski kontitent. Morke preferiraju ekstenzivan način uzgoja (po svojoj prirodi sklone su “organskom uzgoju”), sa malim udelom koncentrovane hrane i iznad svega vole slobodu. Morke su od svih koka zadržale najviše odlika svog divljeg pretka. Kada se gaje na slobodnom prostoru one skrivaju svoja gnezda, što predstavlja vodeću prepreku u njihovom uzgoju. Meso morki je tamnije boje, po ukusu je slično mesu fazana, jarebice ili prepelice i izuzetno je cenjeno. Upravo zbog povoljnih osobina mesa ove živine, supa od morke predstavlja izuzetno senzorski raskošno jelo, koje se tradicionalno pripremalo u posebnim prilikama na vojvođanskim salašima. Supa od morke se u vojvođanskim kaštelima služila za praznike kao deo raskošne trpeze, ali i kao lekovito toplo jelo za negu bolesnika.

Najzastupljeniji i najpopularniji potaž na prostorima Vojvodine jeste potaž od bundeve. Tradicionalno se priprema s’ jeseni kada pristignu bundeve, a naročito za vreme posta. Pored uzgoja pšenice u Vojvodini posebno u Banatu, uzgoj bundeve predstavlja tradiciju. Pečena bundeva bila je tokom zime skoro svakodnevna hrana vojvođanskih paora. Velike mesnate kriške bundeve (zajedno s’ korom) ređane su u tepsiju i stavljane u paorsku peć da se peku dok ne porumene spolja i ne potamne po krajevima. Čim se malo prohlade mogle su da se jedu, a ako bi domaćica po njoj malo posula i šećera u prahu, dečijoj radosti nije bilo kraja. Bundeva je danas značajna kultura koja se gaji širom sveta, pre svega zbog svoje prihvatljive cene i visoke hranljive vrednosti. Stoga se bundeve širom sveta konzumiraju direktno u svežem obliku, ili češće prerađene termičkim tretmanima, u obliku pirea, sirupa, želea i džemova, kako bi se produžio njihov rok trajanja. Po hranljivoj vrednosti i dijetetskoj važnosti vodeća je među povrćem. Pulpa ima poseban slatkast ukus, što posebno dolazi do izražaja pri termičkoj obradi bundeve. Bundeva je odličan izvor prirodnih antioksidanata koji su poznati po mnogim zdravstvenim benefitima. Sadrži visok udeo bioaktivnih jedinjenja, posebno karotenoida i polifenola koji imaju antioksidativna svojstva Bundeva je bogata vlaknima, proteinima, polisaharidima i mineralima, po hranljivoj vrednosti i dijetetskoj važnosti vodeća je među povrćem. U Vojvodini najpoznata bundeva je banatska Ludaja - bundeva raskošne veličine, slasti i arome koja se gaji u Banatu i slavi više od trideset godina u banatskom mestu Kikinda kroz manifestaciju Dani Ludaje.

U Panoniji se nalaze brojne vodene površine (reke, jezera i močvare), te je bilo logično da je stanovništvo pripitomilo divlje guske i počelo kontrolisati uzgoj. Guščji paprikaš je staro tradicionalno jelo Srema i odražava spoj namirnica koje su se koristile u prošlosti sa velikim etnografskim značajem. Guska je uzgajana zbog tradicionalnih Božićnih običaja, te praktičnih razloga, kao što su fina guščja mast i neizostavno guščje perje koje se koristilo za pravljenje bogatih perina za hladne zime. Relativno jeftina namirnica i lako uzgojiva, svakako je našla svoje mesto u tradicionalnim jelima, a jedno od tih je i paprikaš. Uticaj Austougarske je doprineo primeni začinske paprike u sremskoj kuhinji, te i kod pripreme paprikaša. Guščji paprikaš se spremao tokom nedelje jer je zahvalno jelo za podgrevanje, a kada bi se pojelo meso, uz dodatak noklica bi se drugi dan mogao jesti „ćoravi“ paprikaš. Guščje meso se ubraja u tamna mesa peradi sa vrlo karakterističnom, čak nekima i teškom aromom.

Kuvana kolenica u pivu je pečat u gastronomskom nasleđu Vojvodine koje vodi poreklo od Nemaca i Čeha koji su tokom istorijskih etapa dolazili na ove prostore donoseći sa sobom kulturu svojih naroda, koja se sadržala i gastronomsku kulturu. Odlaskom osmanlija i dolaskom austrijanaca počinje intenzivnije interesovanje vojvođanske vlastele za proizvodnju piva i uživanje u njemu. Prve pivare u Vojvodini datiraju sa početka 18. veka, mada se u pivu uživalo još u vreme dinastije Nemanjić (1169.-1371.). Kuvana kolenica u pivu predstavlja jelo koje u kome je sadržana tradicija Vojvodine (proizvodnja hmelja i piva, proizvodnja povrtarskih kultura i stočarstvo kao izuzetno važni segmenti poljoprivrede regiona), ali i nasleđe naroda koji su ove navike ustanovili.

Ognjišta su nekada bila središta kuće, mesta na kojima se uz pripremanje jela razgovaralo i družilo. Priprema jela na ognjištu podrazumevala je upotrebu sača (reč potiče iz turskog jezika), na otvorenom ognjištu razgrne se žar te na crepulju-peku postavi sveže meso i dodaci, a potom se peka poklopi sačem i sač prekrije žarom. Tradicija upotrebe sača u pripremi jela zadržala se i danas upravo zbog jedinstvenog ukusa jela koje se priprema na ovaj način. Tajna ukusa jela koja se pripremaju ispod sača je sadržana u sledećem: sveže meso se peče u sopstvenom soku, proces se odvija polako i konstantno nadgleda uz stalno uz dodavanje žara na sač kako bi se održala konstantna temperature.

Duga tradicija lova prestavlja osnov za stvaranje tradicije pripreme jela od divljači. Na teritoriji Vojvodine postoji više desetina lovišta koja imaju izuzetan prirodni potencijal za lov na različite vrste divljači (srneća divljač, fazan, poljska jarebica, evropski jelen i divlja svinja). U savremenom trenutku prehrambeni proizvodi poreklom iz prirode postaju sve više predmet interesovanja potrošača. Meso divljači koja slobodno živi u prirodi i koja se hrani bez udela savremenih dodataka hrani, za ove grupe potrošača ima izuzetnu vrednost. Gulaši se tradicionalno pripremaju na prostorima Vojvodine, a predstavljaju gastronomski uticaj mađarske kuhinje. U zavisnosti od vrste mesa od koje se priprema, gulašu se mogu dodati razni dodaci koji mogu više oplemeniti ovo jelo. Tradicionalni hleb vojvođanske ravnice cipovka uz gulaš predstavlja potpuno harmoničan izbor, koji vraća duh starih vremena uz obilje mirisa, ukusa i teksture. Meso divljači predstavlja prirodan izvor proteina koji savremenom potrošaču pruža održivu alternativu za konzumaciju konvencionalnih crvenih vrsta mesa. Meso srneće divljači ima visoku hranjivu vrednost, visok sadržaj proteina i gvožđa, nizak sadržaj zasićenih masti. Savremeni potrošač je sve više zabrinut zbog zdravstvene bezbednosti mesa koje konzumira, stoga raste potražnja za proizvodima koji imaju potrebnu hranjivu vrednost, da su zdravi, sveži, odgovarajućeg ukusa, teksture, arome i da potiču iz zelenog (prirodnog) okruženja.

Smuđ je najrasprostranjeniji u Evropi, gde je i nastao kao vrsta, u slivu nekadašnjeg pra Dunava, u vreme oticanja Panonskog mora ka današnjem Crnom moru. Strukturom mesa podseća na morsku ribu, grilovano belo meso prepuno ukusa bez mnogo začina u kombinaciji barenog povrća iz kotlića je bilo čest obok ili poslastica alasa koji su baš ovaj ulov sebično čuvali za sebe i svoje nabliže. Kao što nalaže gastronomska etika, u recept alasa smo dodali po koji ukus i boju, kako bi izvukli najbolje od dunavskog predatora koji kao gospodin pliva u najčistijim delovima Dunava i čeka put do našeg tanjira.

Tradicija pripreme jela od ribe u Vojvodini je prisutna zahvaljujući značajnom uticaju velikih vodotokova koji protiču ovim područjem ali i ribnjaka u kojima se uzgajaju tradicionalne vrste slatkovodne ribe. Priprema riblje čorbe, ribljeg paprikaša i nadaleko čuvenog pijanog šarana ima dugu tradiciju, a često se vezuje za tradicionalne restorane zvane “čarde“, koje su obično locirane u priobalju vodotoka. Posebno je značajno istaći da se u Vojvodini nalazi jedan od najvećih ribnjaka u Evropi, ribnjak Ečka koji proizvodi Ečanskog šarana – oznaka geografskog porekla, koji upravo zbog jedinstvenih osobina ribnjaka Ečka i posebnog umeća ribara ima izuzetna svojstva kvaliteta i uživa značajnu reputaciju kako na domaćem, tako i na međunarodnom tržištu. Pored izuzetno kvalitetne ribe u Vojvodini, na obroncima Fruške gore, Vršačkog brega i na severu na bačkom pesku u malim porodičnim vinarijama tradicionalno se proizvode dobra vina. Nije iznenađenje da se na suvom riba najbolje u vinu kupa, te je ovo tradicionalno jelo dovoljno raskošno za tradicionalnu Badnju večeru, ali i za dočekati uvaženog gosta.

Kobasice se u Sremu pripremaju još od doba Rimljana o čemu svedoči i “Lukanika” kobasica iz Sirmijuma, koju su doneli rimski vojnici iz pokrajine Lukanije. Originalni recept za lukaniku, Marka Gavija Apcijha pronađen je u rukopisu iz devetog veka naše ere i danas se može videti u vatikanskoj biblioteci u Rimu. Zahvaljujući kvalitetu i specifičnim osobinama vremenom su pojedine vrste kobasica stekle visoku reputaciju i poštovanje od strane potrošača. Priprema kobasica od mesa mangulica predstavlja tradicionalnu praksu stanovništva ovog regiona u zimskim danima, koja se do danas zadržala u brojnim domaćinstvima. Negujući tradiciju prerade mesa, osnovane su brojne male prerade, koje po tradicionalnim metodama i recepturama izrađuju i proizvode kobasice. Konzerviranje povrća tradicionalnim postupkom fermentacije takođe predstavlja ustanovljenu tradiciju stanovništva ovog regiona dugu nekoliko vekova. Jesen je vreme kada se u velikom broju domaćinstava kupus tradicionalno stavlja na kišeljenje, a od svih kupusa koji se koriste, najveću reputaciju uživa futoški kupus. Futoški kiseli kupus ima zaštićenu oznaku geografskog porekla-ime porekla i predstavlja odličnu sirovinu za pripremu podvarka. Roštilj kobasice od mangulice servirane na podvarku prezentuju nutritivno bogatstvo, tradicionalne vrednosti i senzorsko izobilje. U Srbiji je sve više prisutan i organizovani uzgoj starih (autohtonih) rasa svinja, posebno svinje rase mangulica, koja je tipičan predstavnik masnog tipa svinja čiji se status opisuje kao ''ugroženo održiva''. Mangulica je jedna od masnijih rasa svinja na svetu jer čak 65-70% polutke čini masno tkivo. Kvalitet mesa, ukus i konzistencija su na veoma visokom nivou, sveže meso je jakog mirisa, sočno i nežne građe. Stoga se preporučuje upotreba mangulica u ishrani ljudi radi zadovoljavanja, kako proteinskih, tako i energetskih dnevnih potreba. Znatno manji sadržaj vode i veći sadržaj masti u mesu je zabeležen kod mangulice kada se poredi sa drugim rasama, što predstavlja dobru polaznu osnovu za izradu proizvoda od mesa proizvedenih na tradicionalan način.

Tradicija upotrebe kupusa na ovim prostorima je duga, a uzgaja se još od 16. veka. Iz Futoga se kupusom snabdevala austrijska carska vojska, plaćao porez i trgovalo kupusom kao lekom. Futoški kupus je zaštićena oznaka geograskog porekla. Celokupan proces proizvodnje od semena do glavice kupusa se odvija na definisanom geografskom području futoškog atara po ustaljenoj metodologiji, što ima za posledicu visok kvalitet proizvoda i pouzdano poreklo. Sveža salata od kupusa tradicionalno se priprema od maja do novembara, predstavlja jednu od najčešćih svežih salata koje se konzumiraju na našem području, a dodatak oraha, milerama i rena čini salatu plemenitijom. Orasi su deo tradicije regiona, ustaljeni na salašima gde svojim stoletnim krošnjama prave “debelu” hladovinu i čine žarka leta na salašu podnošljivijim. U vojvođanskoj kuhinji dodatak milerama salatama i jelima predstavlja ustaljenu naviku, a sve sa namerom da jelo učinimo još lepšim u pogledu ukusa, mirisa i teksture. Pored senzorskih svojstava koja se unaprede, dodatkom oraha, milerama i rena, salata postaje i značano nutritivno bogatija. Eterična ulja svežeg kupusa imaju baktericidno dejstvo, pored toga smanjuju sadržaj holesterola u krvi, pa je kupus dobra hrana za ljude sa povećanim holesterolom u krvi kao i povišenim krvnim pritiskom. U ugljene hidrate svežeg kupusa ubraja se niz šećera, skrob, celuloza i hemiceluloza. Značaj kupusa kao namirnice je veliki. Kod ove povrtarske biljke u ishrani se koristi glavica. Poželjne osobine su da je glavica kupusa relativno zbijena, slatkog ukusa, zdrava, po mogućnosti mekših listova, različite mase, ali karakteristične za određenu sortu ili hibrid. Od navedenih osobina zavisi da li će kupus da se koristi u svežem stanju ili za preradu.

Paprika se tradicionalno u vojvođanskoj kuhinji koristi za pripremu svežih salata, kiselih salata, priloga i glavnih jela. Srednji Banat ima izuzetno povoljne uslove za uzgoj sorti konzumnih paprika, koje su podesne za salate i pečenje. Tradicija pripreme salate od pečene paprike začinjene uljem i belim lukom je prisutna široko na teritoriji Balkana. Pored paprike koja se tradicionalno gaji u Banatu i Bačkoj i koju odlikuje visok kvalitet, ovde bismo spomenuli i jedan poseban delikates vojvođanske ravnice. Na severu Banata u malom selu Vrbica gaji se poseban beli luk, Vrbički beli luk, oznaka geografskog porekla. Stara sorta za koju u Vrbici kažu da se uzgaja preko 300 godina. Za ovaj luk je karakteristično da se ručno proizvodi, da se sadi u proleće i da svoja senzorska svojstva, ukus, miris i aromu zadržava tokom cele godine.

U toplim letnjim danima, kada se postavi sto na dvorištu, najmlađi član društva za stolom morao je da skokne do baste i ubere domaću zelenu salatu. Oduvek se znalo da je dressing - so, jabukovo sirće i malo suncokretovog ulja zagarantovan. Međutim, kako bismo odali počast kraljici bašte, napravili smo dressing od ulja lešnika koji štiti zdravlje kardiovaskularnog sistema, pomaže u regeneraciji ćelija i jačanju kapilara, pospešuje varenje. Dobija se postupkom presovanja na hladno sirovog jezgra lešnika (Corylus avellana) domaćeg porekla. Za dodatnu svežinu i sve benefite dodaćemo tome sveže grožđe I uzivanje u našoj salati je zagarantovano i zdravo.

Gomboce su u Vojvodinu stigle najverovatnije iz Mađarske, mada su spremni mnogi naši susedi da ih predstave kao svoje tradicionalno jelo. Testo sa krompirom i šljivom ušuškano u prezlu čini knedlu, koja predstavlja savršen zalogaj, a ona tradicionalno može uz čorbu predstavljati kompletno jelo ili samo desert. Danas se susrećemo sa različitim knedlama koje imaju različita punjenja, ali prava tradicionalna gomboca je sa šljivom. Šljiva je najzastupljenija voćna vrsta u Srbiji, a ima i najveći privredni značaj. Na osnovu podataka Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO) za 2019. godinu, Srbija se nalazi na trećem mestu u svetu po proizvodnji šljiva sa prosečnim godišnjim prinosom od oko 600.000 tona.

Tradicionalni nemački desert koji se odomaćio kod nas i koji mnoge od nas svojim divnim mirisom vraća u detinjstvo. Šlafrok je nemački izraz za ogrtač, koji u ovom jednostavnom desertu predstsvlja krckavo testo koje obavija jabuku. Uzgoj voća u Vojvodini ima dugu tradiciju, poznati su regioni koji svojim povoljnim pedološkim i klimatskim prilikama pogoduju pojedinim vrstama voća, stoga je priprema deserta sa voćem tradicija koja se do danas zadržala. Uzgoj jabuke je karakterističan za fruškogorski region, te deo Banata, a posebno za Belu Crkvu u kojoj se nalaze brojni voćnaci sa zasadima jabuka i severnu Bačku, region oko Subotice. Posebnu vrednost ima voće koje raste na pesku jer poseduje raskošnu aromu.

Salenjaci su najpoznatija poslastica cele panonske nizije i predstavljaju pravi spoj svih tradicija i tradicionalnih namirnica, te običaja. Salenjaci predstavljaju pravo etnografsko bogatstvo i odličje su sposobnosti ondašnjih domaćica i kuvarica. Sam sastav i osmišljavanje salenjaka je prava umetnost, jer su se spojile dve tradicionalne namirnice: brašno iz najbogatije žitnice Evrope i svinjeće salo iz najuzgajanije domaće životinje u regiji, a sve to od tradicionalnog svinjokolja koji se vekovima odvija u Panoniji. Salenjaci su se najčešće odmah i pripremali za vreme svinjokolja od svježeg sala koje bi se ostavilo napolju na hladnom da se „stegne“. Prava su energetska bomba, a vešte domaćice su na taj način iskoristile i manje poželjna deo svinjetine sa svinjokolja. Salenjaci su zimska, jeftina, ali za izradu relativno zahtevna poslastica od dizanog lisnatog testa sa punjenjem od domaćeg pekmeza. Dobri salenjaci su bili dika svakoj domaćici. Pripremaju se tako da se dizano tijesto razvalja, premaže mlevenim salom, preklapa 3 puta, oblikuje i nadeva pekmezom, te peče u pećnici. Osim velike energetske vrednosti, salenjaci su slabo kvarljivi, te zbog velikog udela masnoće ostaju meki nekoliko dana. Kako je poznato da ukus hrane dolazi zbog prisutnih masnoća, onda nije teško zaključiti kako su salenjaci zbog velikog udela masnoće i šećera koji se pečenjem karamelizuje izrazito aromatična poslastica, punog ukusa.

Kako je cela Panonija žitnica, tako nije izostala dominacija brašna u kuhinji i njegova velika zastupljenost u jelima. U tradicionalnim jelima, poslastice su bile pravljene od onoga što je najviše dostupno i za šta nije bila potrebna velika spretnost. Jedna od tih poslastica svakako su rezanci s makom. Pored spomenute jednostavnosti izrade poslastica koje su se pripremale za manje značajne prigode, ne čudi da je mak našao svoje mesto. Kako su dizana testa ili čak i torte bile namenjene samo za velike praznike i bitne događaje, rezanci s makom su bili češća porodična poslastica ili čak hrana za nadopunu energije u danima velikih poslova na polju, jer pored brašna i šećera u svom sastavu, energije definitivno neće manjkati. U Vojvodini se rezanci sa makom tradicionalno prave za Badnje veče. Mak sasvim očekivano, kao sveprisutna biljka na panonskim poljima i uz sokake i šorove, a već od ranije poznata u narodnoj medicini i za proizvodnju morfijuma, očekivano je našao svoje mesto i u kuhinji, nešto više u slatkim jelima.

Kolači su nezaostavni deo panonske kuhinje, bez obzira da li je reč o svečanom ili svakodnevnom ručku. Kako se služi posle obilnog obroka, kolač mora da ima dobru reputacijuk jer se ne sme odbiti, ali se zato sme podeliti sa nekim  Kombinacija i odabir sastojka u kolaču zavisi od kuvara. Naš kuvar je odabrao mak, čije seme se naširoko upotrebljava u našim predelima, obično potopljen u mleku i šećeru, a daje neodoljiv ukus I specifičnu teksturu. Kobinacijom topljene mlečne bele čokolade i domaćeg džema dobijamo poslasticu koja je vredna pažnje čak i onima koji kako kažu nisu “slatkaroši”.